Priča sveta VoidVerse

Kapija je trebalo da bude kraj rata. Ispostavilo se da je samo novo mesto na kome će se on voditi.

Brod egzodusa sagradili su stari neprijatelji, i nosio je sve njih. Mesecima je plutao kroz tamu unutar kapije, bez zvezda po kojima bi se upravljao. Stare linije između frakcija ponovo su se pojavile, paluba po paluba. Veća su postala tabori, tabori naoružane grupe, a svađe oko obroka svađe oko toga ko će predvoditi s druge strane.

A onda je otkazao reaktor.

Da li je to bila sabotaža ili nesreća, nikada nije razjašnjeno. Ekipe za popravku održavale su ga tri dana, i desetine njih su pritom poginule. Kad je sve prošlo, brod je i dalje mogao da leti, ali više nije mogao da sve njih zajedno održi u životu.

Kapija je izbacila brod u nepoznati deo galaksije, prepun zvezda koje niko nije ucrtao u mape. Frakcije su podelile šta su mogle: šatlove, zalihe, mašine, podatke. Zatim je svaka otišla svojim putem, u potrazi za sopstvenim domom, i nijedna nije verovala da će je ostale ostaviti na miru.

Ti predvodiš jednu od tih frakcija.

Tvoji brodovi stigli su do nepoznate planete sa onim što je ostalo od tvog naroda.

Svet je bio nov i niko se još nije borio za njega. Mogao je da postane dom, ili sledeći front. Zaliha je bilo malo, poverenja još manje, a Void je možda i dalje bio negde tamo. Zemlje više nije bilo, možda zauvek. Ostale frakcije bile su negde među ovim zvezdama; neke bi možda pristale na saradnju, a neke ne bi.

Pitao si se ono što se tih dana pitao svaki vođa. Hoće li iko ponovo videti Zemlju? Može li ovo drugačije? Ili će stare greške jednostavno preći ovamo zajedno s tobom?

Naselje se održalo. Mesecima kasnije počeli su snovi. Isprva su bili nejasni: daleki glasovi, oblici svetlosti u tami. Zatim su postali jasni, i prepoznao si glas koji je čovečanstvo izveo iz Sunčevog sistema.

Jedne noći, na balkonu svog novog komandnog centra, čuo si ga budan.

„Preživeo si. To nije dovoljno. Šta ćeš sada?“

„Ko si ti?“ upitao si. „Zašto nam pomažeš?“

„Nekada smo bili kao vi, progonjeni od Voida. Bežali smo, krili se, borili se, dok nismo otišli izvan njegovog domašaja. Kad smo to učinili, odrekli smo se prava da se mešamo. Ne bi trebalo da razgovaramo s tobom. Ali čovečanstvo stoji tamo gde smo mi nekada stajali, a Void se neće zaustaviti.“

„Onda mi reci kako da se borim protiv njega.“

„Taj izbor je tvoj. Možemo da savetujemo, ništa više. Uči. Postani jak. I iznad svega, ne stoj sam. Ako ne uspeš, čovečanstvo se neće uzdići iznad ovoga. Nestaće.“

Glas je izbledeo. Ostao si na balkonu još neko vreme, pod nebom čije zvezde još nisi poznavao.

Prve godine bile su teške. Planeta je mogla da održi život, ali jedva, i samo uz neprekidan rad: teraformiranje, rudarenje, racionisanje. Vreme je bilo nepredvidivo, a zaliha je ponestajalo. Bilo je sporova, i neki od njih su prerasli u nasilje. Ali kolonija je opstala.

Tvoji inženjeri rastavili su ono što je ostalo od tehnologije egzodusa i od toga napravili nešto novo. Posle godina rada prvo brodogradilište bilo je gotovo, a prvi borbeni i transportni brodovi napustili su njegove dokove. Prvi put od egzodusa tvoj narod je mogao da se brani, da istražuje izvan svoje planete i da sebi izbori mesto u ovoj galaksiji.

I ostale frakcije su gradile. Kako su im flote rasle, rasle su i ambicije. Neke su se širile jer su verovale da moraju, druge zato što su mogle. Uslovi za sledeći rat već su postojali.

One noći kada je prvi ratni brod završio probe, glas se vratio.

„Praviš prve korake ka moći. Moć je mač s dve oštrice. Kako ćeš je upotrebiti?“

„Da nikada više ne prođemo kroz ovo“, odgovorio si. „Da budemo dovoljno jaki da zaustavimo Void.“

Tišina.

„Snaga bez mudrosti je razaranje. Ako tražiš samo rat, mogao bi postati ono čega se plašiš.“

Zatim je nestao, a pitanje je ostalo s tobom: hoće li frakcije zajedno stati protiv Voida, ili će rastrgnuti jedna drugu pre nego što se on uopšte vrati?